Системске карактеристике уграђених рачунара

У поређењу са рачунарским системима опште намене, уграђени рачунарски системи имају следеће карактеристике:
1. Уграђени системи су обично оријентисани на специфичне апликације. Највећа разлика између уграђених ЦПУ-а и ЦПУ-а опште намене је у томе што уграђени ЦПУ-и углавном раде у системима дизајнираним за одређене групе корисника. Обично имају карактеристике ниске потрошње енергије, мале величине и високе интеграције. Они могу да интегришу многе задатке које обављају плоче у ЦПУ-има опште намене у чип, што је погодно за минијатуризацију дизајна уграђеног система, знатно побољшану мобилност и све ближе повезивање са мрежом.
2. Уграђени системи су производ комбиновања рачунарске технологије, технологије полупроводника и електронске технологије са специфичним применама у различитим индустријама. То је свеобухватна техничка дисциплина. Због релативне несташице простора и различитих ресурса, хардвер и софтвер уграђених система морају бити дизајнирани ефикасно, прилагођени потребама, а редундантност уклоњена, тежећи да се постигну веће перформансе на истој површини силиконског чипа, тако да избор процесора у одређеним апликацијама може бити конкурентнија.
3. Уграђени системи и специфичне апликације су органски комбиноване, а њихове надоградње се такође спроводе истовремено са одређеним производима. Стога, када производи уграђених система једном уђу на тржиште, они имају дуг животни циклус.
4. Да би се побољшала брзина извршавања и поузданост система, софтвер у уграђеним системима је генерално фиксиран у меморијском чипу или самом микроконтролеру, уместо да се чува на носачу као што је диск.
5. Сам уграђени систем нема могућност покретања развоја. Чак и након што је дизајн завршен, корисници обично не могу да модификују функције програма у њему. За развој је потребан скуп развојних алата и окружење.